Почело је... па случајно. То, ипак, није права реч, но ево како је било па просудите сами.
Ономад, притиснут животним бригама, проблемима и уопште свим осталим нуспојавама веровања у постојање мене и око мене, реших да се лепо убијем. Још нисам био одлучио како да то непочинство остварим а паде ми на памет једна идеја. Кад већ одлазим са овога света могао бих истом, то јест свету, да учиним, по мом мишљењу услугу тако што бих пре самоубиства ликвидирао и једног гада. Напикирам, егоманијакалан какав сам, шефа мафије у нашем месту. Рачунам овако: изрешетам скота и задњим метком пресудим себи. Тако и урадим – погледам још једном филм "Тајванска канаста" и кренем у акцију. Једини проблем је био што сам се у то богоугодно дело толико унео да сам заборавио да сачувам последњи метак. И тако побегнем главом без обзира са лица места. Радозналост ми није дала да се самоубијем непосредно после тога те реших да сачекам и видим шта ће се даље дешавати. Једну бомбу сам држао увек уз себе како бих сам себи пресудио ако ме изненаде полиција или мафија. На моје изненађење ништа се није дешавало. Полиција је, као и обично, тапкала у месту, а мафија је извела неколико рутинских ликвидација особа за које је сумњала да су потенцијални атентатори. Срећом сви побијени били су плаћене убице супарничког криминалног клана па ме савест није пекла – напротив.
Нећу да лажем – осладило ми се. А испоставило се да имам дара за тај посао.
Сада путујем по Србији. На души имам тог поменутог дона, неколико контроверзних биснисмена, пар адвоката и судија и једног попа. Насилнике, ситне лопуже и осталу боранију и не рачунам – ипак сам ја (само)убица великог калибра. Тренутно пикирам... али нека то остане мала тајна. Уосталом – чуће се.
Ако ми пође за руком да склоним сав олош моћи ћу коначно и себи да пресудим. Ипак, бојим се да ћу, ако ме неко други не убије, умрети природном смрћу.
Сергеј Скорупан
