Тога дана председник наше странке дошао је и рекао нам да сместа морамо да добровољно завештамо органе. „Зар и ми министри?“ питао сам га бојажљиво. „Ви нарочито“ одбрусио ми је а потом ми пријатељски намигнуо и шапнуо „Немаш чега да се плашиш. И до сад си склапао послове који ће се реализовати тек након твоје смрти. А руку на срце, након тога нико неће моћи да каже да ниси човек из народа. Бар делом.“
Сутрадан сам отишао код доктора на процену мога организма.
Кад сам зинуо и доктор је зинуо од чуда.
„Човече, шта ви радите с оволиким језиком? Дужи нисам видео. Мислим, савршено је здрав али ко би то пожелео себи?“
Кад ми је прегледао очи, доктор није могао да каже да ли сам кратковид или далековид. „Како је могуће да ви не носите инсталиран микроскоп? Или бар наочаре?“
„Докторе, ја све радим слепо. Слепо куцам, слепо возим, идем на слепе састанке а и слепо волим ову земљу“.
Што се тиче срца доктор је убеђен да је оно мутирало. „Док уобичајен човек има четири срчане коморе вама су за срце прирасле и Привредна комора Србије и Београда. Фали још само гасна!“
Јетра је прошла тест. Доктор ју је безецовао за себе. Да на њој исправља ексере. Плућна крила су ми у реду. Штавише, доктор је рекао да су то једина крила на која могу да рачунам.
Образе није пописао. Њих сам већ донирао.
И на крају на ред је дошао мозак. Доктор га је прегледао сатима и на крају ми рекао „Савршено! Вас јуре због заосталих плата, пензија, стипендија... Али овај мозак је без сумње ваша највећа заоставштина“.

 Миодраг Стошић

Почело је... па случајно. То, ипак, није права реч, но ево како је било па просудите сами.

Ономад, притиснут животним бригама, проблемима и уопште свим осталим нуспојавама веровања у постојање мене и око мене, реших да се лепо убијем. Још нисам био одлучио како да то непочинство остварим а паде ми на памет једна идеја. Кад већ одлазим са овога света могао бих истом, то јест свету, да учиним, по мом мишљењу услугу тако што бих пре самоубиства ликвидирао и једног гада. Напикирам, егоманијакалан какав сам, шефа мафије у нашем месту. Рачунам овако: изрешетам скота и задњим метком пресудим себи. Тако и урадим – погледам још једном филм "Тајванска канаста" и кренем у акцију. Једини проблем је био што сам се у то богоугодно дело толико унео да сам заборавио да сачувам последњи метак. И тако побегнем главом без обзира са лица места. Радозналост ми није дала да се самоубијем непосредно после тога те реших да сачекам и видим шта ће се даље дешавати. Једну бомбу сам држао увек уз себе како бих сам себи пресудио ако ме изненаде полиција или мафија. На моје изненађење ништа се није дешавало. Полиција је, као и обично, тапкала у месту, а мафија је извела неколико рутинских ликвидација особа за које је сумњала да су потенцијални атентатори. Срећом сви побијени били су плаћене убице супарничког криминалног клана па ме савест није пекла – напротив.

Нећу да лажем – осладило ми се. А испоставило се да имам дара за тај посао.

Сада путујем по Србији. На души имам тог поменутог дона, неколико контроверзних биснисмена, пар адвоката и судија и једног попа. Насилнике, ситне лопуже и осталу боранију и не рачунам – ипак сам ја (само)убица великог калибра. Тренутно пикирам... али нека то остане мала тајна. Уосталом – чуће се.

Ако ми пође за руком да склоним сав олош моћи ћу коначно и себи да пресудим. Ипак, бојим се да ћу, ако ме неко други не убије, умрети природном смрћу.

Сергеј Скорупан

 У једном далеком краљевству, за које чак ни гоогле никад није чуо, у слепој мрљи видовите Бранке, живео је један мали народ који се није звао Штрумпфови. И тако је тај мали народ, за сада без доброг имена, живео спокојно и срећно јер није имао друге алтернативе. Људи су били добри једни према другима, није постојао конфликт интереса (а самим тим, ни профит). Доприноси и пензије су уплаћивани редовно, буџет је био ко божићно прасе, а деца су расла безбрижно и весело.
Углавном, доста о том народу, то је један досадан народ који није вредан чак ни лаке литературе.

Филип Срећковић