Тога дана председник наше странке дошао је и рекао нам да сместа морамо да добровољно завештамо органе. „Зар и ми министри?“ питао сам га бојажљиво. „Ви нарочито“ одбрусио ми је а потом ми пријатељски намигнуо и шапнуо „Немаш чега да се плашиш. И до сад си склапао послове који ће се реализовати тек након твоје смрти. А руку на срце, након тога нико неће моћи да каже да ниси човек из народа. Бар делом.“
Сутрадан сам отишао код доктора на процену мога организма.
Кад сам зинуо и доктор је зинуо од чуда.
„Човече, шта ви радите с оволиким језиком? Дужи нисам видео. Мислим, савршено је здрав али ко би то пожелео себи?“
Кад ми је прегледао очи, доктор није могао да каже да ли сам кратковид или далековид. „Како је могуће да ви не носите инсталиран микроскоп? Или бар наочаре?“
„Докторе, ја све радим слепо. Слепо куцам, слепо возим, идем на слепе састанке а и слепо волим ову земљу“.
Што се тиче срца доктор је убеђен да је оно мутирало. „Док уобичајен човек има четири срчане коморе вама су за срце прирасле и Привредна комора Србије и Београда. Фали још само гасна!“
Јетра је прошла тест. Доктор ју је безецовао за себе. Да на њој исправља ексере. Плућна крила су ми у реду. Штавише, доктор је рекао да су то једина крила на која могу да рачунам.
Образе није пописао. Њих сам већ донирао.
И на крају на ред је дошао мозак. Доктор га је прегледао сатима и на крају ми рекао „Савршено! Вас јуре због заосталих плата, пензија, стипендија... Али овај мозак је без сумње ваша највећа заоставштина“.
Миодраг Стошић
